Veliko Lajanje Sitnih Pasa: Odgovor Albancima pred početak 'Euro 2016'

Ovo je otvoreno pismo upućeno Albanskom narodu, fudbalskim navijačima, fudbalerima i svim Srbima koji danas verovatno dele slične frustracije kao ja, ali možda ne znaju kako to da izraze.  Juče je bio dan pomešanih emocija.  U jednom trenutku smo saznali da je Nole po šesti uzastopni put osvojio turnir u Pekingu.  U drugom trenutku, gledali smo kako je fudbalska reprezentacija Srbije poražena od Portugalije i onda, kao so na živu ranu, saznali smo da su komšije Albanci pobedili Jermeniju i da idu na Evropsko Prvenstvo u Francusku umesto nas.  Kao kad saznaš da ti je neprivlačan i nezaposleni poznanik našao devojku dok ti moraš da sediš kući sam u Subotu uveče.  Nacija kojoj Francuzi nerado daju vize za ulazak u državu, sada će im biti gosti na ‘Euro 2016’.  Nepoželjan gost je ipak dobio poziv za žurku iako loše igra i jedini poklon koji bi mogao da donese je dron.

Bez obzira na to, ne pišem ovo iz zavisti ili zbog toga što mislim da oni nisu zaslužili da idu na ‘Euro 2016.’  Ne, iza ovog stoji nešto dublje u meni.  Nešto što objašnjava kako mi se u času promenilo raspoloženje kad sam stao za trenutak i razmislio o situaciji malo bolje.

Albanski navijači posle pobede njihove reprezentacije.

  

Meni, kao verovatno većini među nama, delovalo je bezobrazno dok sam gledao kako Albanci slave kvalifikovanje za Euro 2016 i kako Srbe i Srbiju izazivaju i psuju.  Bilo mi je nenormalno, nelogično i nejasno kako neko može tako da se ponaša ili toliko da se raduje samo kvalifikaciji.  Šta li bi tek bilo kada bi osvojili turnir!?

Onda sam razmišljao kako Albanci nisu navikli na velike uspehe kroz svoju istoriju, a kamoli sportske.  Oni nikada nisu imali čast da gledaju kako su im žene prvakinje evrope u košarci, ili odbojci.  Kako su im košarkaši svetski i evropski prvaci.  Kako im vaterpolo savez mora da traži veće prostorije jer jedva ima mesta za sve medalje, pehare i nagrade.  Nisu imali privilegiju da gledaju kako im fudbaleri stoje na krovu sveta i evrope. Da imaju svog Noleta ili Španovićevu.  Njihova skupštinska terasa je mesto gde golubovi mogu da bezbrižno sede i kake jer nikada nisu morali da se sklone da naprave mesta za doček uspešnih sportista.  Umesto da imaju svoju Milicu Mandić koja se bori i dobija zlato na olimpijskim igrama, njihovi dobiju batine od Liama Neesona na filmu.  Mi imamo zlatne generacije, a oni crno tržište.  Mi žalimo što na ispitu nismo dobili najbolju ocenu koju najčešće dobijamo, dok su oni presrećni jer su prvi put u istoriji jedva dobili prelaznu ocenu.

Skupštinska terasa Tirane.          Skupštinska terasa Beograda.

Njihove prozivke i psovke, ne samo da me više ne nerviraju, nego su mi sada čak i žalosno smešni.  Smešni su zato što sam shvatio nešto vrlo bitno i to je da narod koji nikad nije imao ničim da se ponosi, ne može ni da zna šta je ponos i kako se on pokazuje.  I kada ne zna kako da bude ponosan, bude to što jeste, narod koji je teško podnositi a kamoli voleti.

Kad sam sve ovo shvatio i sam sebi pojasnio, tog trenutka su prestali da mi budu neprijatni i bezobrazni vec nacija koju treba žaliti.  Bilo mi je žao što postoji narod koji slavi kvalifikaciju dok mi najčešće slavimo pobedničke pehare.  Bilo mi je smesno što narod koji nas nije mogao pobediti ni na prevaru kada smo bili najslabiji, pravi se da je bolji od nas.

Kako stvari stoje danas 13/10/15; 'dvoglavni orao' značajno jači od 'dvoglavnog labuda.' 

Zato na kraju, ovu poruku šaljem njima.  Vi niste bolji, niti ćete ikada biti bolji od nas. Baš zbog toga što već niste, a mislite da jeste.  Baš zato što se bavite malim stvarima, što živite kao sitne duše dok mi gajimo velike sportiste i ljudine koji slave ogromne pobede.  Vi ste samo mali ljudi sa zastavama “velike” Albanije.  Ali vam čestitam. Stvarno, svaka vam čast na velikoj kvalifikaciji, samo javite gde će biti doček vaših fudbalera u Tirani kad ispadnu u grupnoj fazi.